Rešim ti ja pred neki d’n da idem u pozorište. Znam da s’d bečite oči, odokle me pa s’d spopalo nekakvo pozorište. Polovina se misli koje mi je pa toj što se vikav pozoriše. Oni najviše voliv cirkus Koronu i bradate žene. Da ne spominjam zmije što gutav avtobusi ili bengalski tigrovi, afrikanski lavovi i majmuna što pušiv ko Turčini. Kako puši ko Turčin kad Srbi više arče cigare neg’ žabe kreketuše vodu iz baru.
More baš me briga za takvi nekulturnjaci, ja oću da gledam pravu pravcijatu predstavu, s pravi pravcijati glumci. E, dabome b’š tija što se ne skiđav od televizor i ne izlaziv iz kladionice i banke. Dobro de ima poneki što arči afrikanske šljive i guta tablete, da snajke posle vikav Trst je naš. Naš ko i Kosovo. Nego ajd, takoj dođe reč.
Mislim se, nov sam ja za nekulturu i ozbiljne predstave, zato je najbolje da se prvo raspitam kod nekog popismenog kude bi ja mog’ja d’idem i kakvu toj predstavu da gledam. Ja sam si narodni čovek i takvo bi mi nešto leglo, ko ladno pivce na oznojenog dunđera. Problem more nastade kad pođo da tražim nekog kuj ide u pozorište. Bolje da sam kupija srećku il uplatija loto, veće su šanse da dobijem nagradu nego da nađem takvog.
Lele u z’đan čas se seti da pitam nekog viđenijeg ćacijevca jer su oni popismeni zbog završenu ćacijevsku akademiju za mladi bilderi, il tako nekako se vika njina AVkademija. Sigurno ima neki od nji što ide u pozorište. Ma ne bre Pera, što nosi nameštaj po binu, on se razbira u pozorište ko Jorgobanka u finansije. Mene mi treba neki po stručni čovek. Eee, ko taj Klokan li reče. B’š on. On je kolko se sićam bija i režiser i stalno visi na onuj guzičastu televiziju za sve nemoguće i moguće teme. Mada mi se čini da tam ide zbog dnevnice, ko onaj Češelj
Da vi nastavim priču o nekulturi, čekaj bre da l’ se vika takoj il se vika kultura s’d sam i ja totalno sluđet, ko Čale kad dava interviju
Nego uvatim ja vezu preko jednog Ćacija, s kojeg sam se družio u Titino vreme, a koji u školu beše pogolem duduk i jedan od najgori Ćaci, a s’d bogme ima golemu funkciju u državni organ.
Reko ajd ću izabim reč mož’ će se seti da smo se družili, pre nego što je postao kradikal i završio visoke škole po skraćenom evro postupku. Iskreno, ukapirao pre mene koje su evro vrednosti i kude se sve određuju evro pravila. Da ga ne afiram pred njegovi sAVborci neću da mu spominjam ime, a kako raboti mnogi će ga spominjav kad se promeni vlast. Doduše i sad ga spominjav s glagol koji je najpopularan kod Srbi kad se neko mlogo voli. Obično se t’d spominjav i članovi na užu i širu porodicu i familiju. Da ne davim mnogo okoolo njega, otidem ja u njegov ofis, valjda se takoj vikav kancelarije na vredni predstavnici na vlast.
Lelke boške, kad uđo u njegov ofic, au, mora od sram da sobujem kondure da ne iskaljam tepison. Onaj tepison k’o da je ukraden od Aladina, a ne u u jednu domaću fabriku. Propadoše mi noge do kolena u njega ko u travu pored Veternicu, kad se poslednji put zamlaćuva u ribe. Nekako se iskobelja iz tepison, al’ srčka teše da me strefi na licino mesto kad vido na zidovi slike ko u muzej il mauzolej, pu pu daleko bilo. Samo je falila onaj snaška što se smeška podmuklo na onuj kornjaču Leonarda. Pomisli si e pogodija sam čoveka koji voli ne kulturu poviške od mene.
Popismo si mi po dve domaće dunjevače, mislim za dve se sećam, a posle koje je bilo i ne b’š. Kako beše beše, on mi obeća da ću dobijem dve karte za pozoriše, za predstavu u petak i toj u onoj b’š što se vikav narodno. Obraduva se ko deda na unuče, iscelivamo se ko snaške na pijac i ja sav hepi a malo više pink, od mučenicu dunjevaču, otido dom.
Čekam ja u četvrtak da stignu karte i treperim ko trepetlika na solarnu oluju, kad mi stiže poruka na mobilni. Poruka beše od onog mog drugara i utepa me ko mačku kad padne od tavan. Poručija mi da od pozorište nema ništa jer pozorište ne radi zbog aparati za gašenje požari. Golema nestašica a onaj stručnjak Blokan ne dava da se igrav predstave dok se ne obezbedi aparat po glavi gledalaca.
Kad razmislim ja sam taj dobija po glavu i presede mi želja da se kulturno uzdizam. Koje će mi fali da i ja ko svi drugi gledam bradatu ženu, bengalski tigrovi i zid smrti s onija motoristi što se vrte ko šuntavi u onoj drveno bure.
Kulturo, eve me.
