Leelee, kad komšija Kole ču za sveniški „Pokret za narod i državu“obradova se ko bebče za sisku. Računaja, tri dana će bude krkanje i usvinjuvanje za džabe i još će zaradiv dnevnicu od 4000 dinara. Još ga obradovaja, dodatno, onaj naš štigličar, s najubavo dvorište i lepotana što lajev na onija koji vikav „pumpaj“, poslaja mu pakeče s namirnice da pretera leto i izdrži do izbori. Paket s kvalitetni proizvodi od nerenomirani i nikad čuja proizvođači. Kole se zaraduva na paket i ekspreksno ga spakova u podrumče. Neje on z’đan čovek da se rani s paketi iz kuj znaje odokle.
Da vi nastavim ja priču kako se odvijalo moje putovanje č’k u Niš. Dođem ja na zborno mesto za idenje i tam nas čeka avtobus, na moju žalos običan, a ja očekiva da je leteći il bar sedeći. Oću da kažem da ima sva sedišta. A putnici ostali Ćaćijevci, kuku lele, ko da gi Kika semenkar sabraja na utakmicu Veternica-Ćenovac. Brat, bratu cel avtobus neje imaja 150 zuba. Braća Romovi u buljuci nagrnuše na onaj dva moderna avtobusa od renomiranu firmu ’Krstić i sin’. Da ne zabravim, vođa na put, neki čuturan iz opštinski organi, a bogme tako je i izgledao ko proizvod na unutrašnji organi, izdra se da se smirimo, da napravi prozivku i da podeli dnevnice na spontano okupljeni prisutni. Kad završi s prozivku, utvrdi da polovina od prozvani neje tuj. On se zaraduva, će bude bakšiš kad na nas prisutni podeli dnevnice.
Kad krenu avtobus, Ćaćijevci počeše da vikav za soci i pijenje. Badža Ćacijevac se izdra, na nji, da se ne ide u Beograd nego u Niš i da tam ima pljeske i soci pa neka se strpiv pola sat. Uz „bože pomozi“ naš sporoleteći avtobus se dokotrlja do Niš.
Kad tam oni, blokatori što se vikav, nam spremili doček. Mašu nam sa zastave, duvav u vuvuzele i piždaljke i skandiraju „kuj ne ripa taj je Ćaci“. Mlogo nas lepo dočekaše, svaka gi čast. Malko mi beše nezgodno nesam poneja kišobran za rkolji i smrdljivu vodu od terase, al’ nema veze naviknuja sam na toj kad subotom idem na niški pijac. Onako čoporativno, konačno dođomo do centar kude beše bina. Organizatori nam se zaraduvaše, jer nešto b’š i neje bila gužva, pa kad ulegomo odma zatvoriše tarabe oko trg, valjda da nas odbraniv od teroristi blokatori.
Ja si stiskam zubi koje ću radim ako me pritera da idem u nužnik. Sunce me ogreja kad vido onej kabine za telefoni, pomili ako zagusti tuj ću. Kole koji već beše dograbio dve pljeke mi reče da toj nesu kabine za telefon nego toje toje za nuždu. E tek se tad opušti i zgrabi dva klakera od po dva litra, za svaki slučaj, kuj znaje kolko će da traju govorancije. Da ne zabravim nekako se dograbi do pljeskanice, al’ bolje da nesam jer i nesu ličila baš na onoj što se vikav kod nas pljeskanica od 10.
Dok sam se gurao za pljeskanice neka budaletina, s neki čudan naglasak, mi stanu na nogu i izmaza mi opanci koji sam čuvao za ne daj bože. Ih što mi beše krivo, al’ ajd vidim stranac pa da se ne zameram, prećuta si. Taman da zagrizem pljeku, dreknu neki ko nerezit vepar „lična karta“. Preseče me ki sa sekirče, kakva bre lična karta, nesam gu poneja, će bude kazna. More, ono neje bija organ na nered nego se čepatio naš zemljak Aca Lukac. Mora da ga je spopala Jovanjica, kolko se draja. Na svu sreću brgo završi, jer ga očevidno polovina na prisutni i neje baš razumela i beše oduševljeni s njegovo dranje ko zet s taštu, kad gu vidi na kapiju.
Taman sam počinjao da napadam drugu pljeku kad počeše neki vikatori da se dernjav“ Aco svrbi me, Aco svrbi me“. Koje gi bre svrbi pa se tolko dernjav, ono i mene svrbi al’ računam to je nešto od onaj čista sedišta u avtobus. More ono neje njih svrbelo nego su skandirali na Acu Srbina, On kad zapeni, lele majke, pa pobedio ofarbanu revoluciju, pa će donese mir u svetu, pa će da ne da izbore, pa će da postane nadležna institucija, ma čovek se nalupa za pun džak. Publika ko mrtvi konji, neki bledunjavi aplauz i poneko „Aco svrbi me“. Kole reče „bio sam ja i na veselije sarane“. Kad završi govoranciju, ko da neko reče „atomski s leva“, ostade prazan trg, a iza Acu Svrbina se diže prašina k’o iza brzog Gonzalesa. Ni pisma što mu Ćaci pisali ne ponese. Izgleda mi da je bio tolko zadovoljan sa skup da je odjurio da se napije ladno vino u Nais.
Mi iz onija leteći avtobusi moramo pa da prođemo kroz špalir na oduševljeni Nišlije, koji nas ispratiše uz muziku i glagoli zbog koji se na decu zapušujev uši.
Kad si dođo doma zareko se da mene neće da vide Ćacijevci ni na sliku, a kam li da gi pravim basovi na turneje „Što si pošo, gde si ne dobro došo“. Daleko im lepa kuća na spontane dnevnice i upoznavanje na domovinu da bi je više voleo.
